Храброст je не бити сигуран у jyтро а не пробдети ноћ.
Никада те нисам волео.И више никада те нећу волети.
Нечији палац је стопирао и примио сам га у свој мали свет.
Мој је језик постао трзалица гитаре која прича бајке о томе како принцезе престају да буду принцезе и постају срећне.
Сломићу статуом троглаве сестре пејзаж који се подсмева мирним људима.
Моје су зенице претесне за кофере са две мајице.
Пре него што разместе гроб и одаберу бисту на коју ћу личити
Ваљало би некад упрљати зидове стопалима и дивити се уметности.
Кунем се у шаре својих прстију.
Посумњати у земљин облик, у ушће прљаво мутно и вировито и
Зачудити се што се на извору вода може пити.
И проносити причу да има још добрих места и добрих људи због
Којих вреди исцепати обућу.
Никада те нисам волео.И више никада те нећу волети.
Нечији палац је стопирао и примио сам га у свој мали свет.
Мој је језик постао трзалица гитаре која прича бајке о томе како принцезе престају да буду принцезе и постају срећне.
Сломићу статуом троглаве сестре пејзаж који се подсмева мирним људима.
Моје су зенице претесне за кофере са две мајице.
Пре него што разместе гроб и одаберу бисту на коју ћу личити
Ваљало би некад упрљати зидове стопалима и дивити се уметности.
Кунем се у шаре својих прстију.
Посумњати у земљин облик, у ушће прљаво мутно и вировито и
Зачудити се што се на извору вода може пити.
И проносити причу да има још добрих места и добрих људи због
Којих вреди исцепати обућу.
Миша Премовић
SRPSKO SRCE
Tamo odakle, kažu, dolazi melanholija, skrilo se srce moje olovke.
Tamo, gde su borovi zaspali nesuđene noći, tamo se ušuškala belina papira.
Da su mi rekli da ne postoje bajke sadašnjeg trenutka,
možda bih im i poverovala
Ali moguće je pobediti strah i zagrliti svet jednom rukom,
Moguće je odbaciti zavijene metafore
i pripovedati radoznalim ušima nedosanjanu pesmu,
dok ih muzika ne pretvori u najveće osećanje.
Sada verujem nasmejanim ljudima i radujem se
poput deteta koje opipava prostor
Ne stidim se blagoslovene neukosti,
Јer, mozda ću jednoga dana i ja prohodati velikom cestom
ostavivši neverne da se smeju mom potiljku.
Tamo, gde su borovi zaspali nesuđene noći, tamo se ušuškala belina papira.
Da su mi rekli da ne postoje bajke sadašnjeg trenutka,
možda bih im i poverovala
Ali moguće je pobediti strah i zagrliti svet jednom rukom,
Moguće je odbaciti zavijene metafore
i pripovedati radoznalim ušima nedosanjanu pesmu,
dok ih muzika ne pretvori u najveće osećanje.
Sada verujem nasmejanim ljudima i radujem se
poput deteta koje opipava prostor
Ne stidim se blagoslovene neukosti,
Јer, mozda ću jednoga dana i ja prohodati velikom cestom
ostavivši neverne da se smeju mom potiljku.
Bojana Adamović